Vesti Iz Sveta Zivinarstva

Ratoborni patuljak

Japanci, majstori za minijature u raznim sferama, stvorili su izuzetno zanimljivu patuljastu, borbenu rasu živine ko gunkei, koja je četrdesetih i pedesetih godina dvadesetog veka dobila novo ime ko šamo (mali borac). To je patuljasti varijetet krupne, japanske borbene živine šamo od koje se razlikuje po formi i smatra se posebnom minijaturnom rasom živine boraca.

Selekcija
Ne postoje verifikovani i sačuvani podaci o nastanku ko šamo živine. Japanci su ih prvi put opisali kao posebnu patuljastu rasu boraca 1800. godine, a od 1841. godine su i zakonom zaštićeni. Pored ove rase patuljastih boraca, postoje još neki njihovi varijeteti koji su retki i u samom Japanu - čibi šamo i tosa čibi.
Izgled i stav ko šamo živine su jedinstveni i pomalo neuobičajeni. Pilići ko šamoa se gaje u zajedničkim volijerima, a sukob između petlića nastaje tek kad se odvoje u zasebna jata sa svojim kokama. Preporučuje se da se drže u paru ili u malim jatima koja čine jedan petlić i tri koke.

Izgled
Ko šamo imaju gotovo potpuno uspravan stav i strogo definisane proporcije čitavog tela. Od ukupne dužine, prva trećina pripada glavi i vratu, druga trupu, a poslednja trećina odnosi se na butine i noge. Glava je okrugla i velika, sa veoma mesnatim, crvenim neoperjanim naboranim licem, izraženim talasastim obrvama i mesnatim podvaljkom, koji je takođe crven i neoperjan, a neretko se proteže ka vratu. Oči su im bistre, staklaste, narandžasto-žute kod mlađih grla, pa do biserno-graorastih (sivkastih), kod starijih jedinki. Ušne minđuše su dobro razvijene, potpuno su crvene i blago naborane. Kresta je grašasta, kod petla donekle masivna, s naborom koji nalikuje plodu oraha, dok koke imaju daleko manje razvijenu krestu. Vrat je srazmerno dug, nošen vertikalno i veoma malo povijen. Najširi deo tela je rameni na kome su nasađena krila, koja su kod ove rase otvorena, nošena pomalo rašireno i odvojena od tela. Jredinke koje nemaju ove odlike smatraju se nečistim.
Perje im je veoma kratko, naleglo na telo, a grudna kost u predelu kobilice je potpuno neoperjana i izraženija kod petlova. Ogoljeni deo grudi mora da bude crven. Male pukotine u operjanosti uočavaju se oko anusa i na nekim delovima krila. Gaje se u mnoštvu varijeteta boja, koje moraju da budu čiste i skladne.
Koke su loše nosilje, često se raskvocavaju i same podižu svoje piliće. Jaja su im sitna, mase oko 30 grama, a ljuska im je beličasto-krem boje. Masa ko šamo petla je 800 - 1000 g, a koke 600 - 800 g.

Karakter
Japanski zaljubljenici u borilačke vrste živine imaju mnoštvo originalnih rasa budući da su težili ka minijaturnosti usled nedostatka prostora. Smatra se da je ko šamo živina nastala u velikim japanskim gradovima gde su ih ljubitelji gajili na terasama stanova ili kuća. Zbog uslova držanja, ko šamo ima mirniji temperament od ostalih borilačkih rasa.

Riblji rep
Ko šamo živina jedinstvena je i po tome veoma kratkom repu ribljeg tipa, što je retko kod živine. Srpasta pera na takvom repu su izuzetno mala i spuštena direktno naniže ka tlu.

napomena :vest je preuzeta iz lista ZOV

Petlići raskošnog repa

STARO HOLANDSKA PATULJASTA ŽIVINA

Beo patuljasti staro holandski petlić

Orginalno poreklo holandske patuljaste ili pravilnije staro holandske patuljaste živine je nerazjašnjeno, ali se smatra da je to najstarija evropska patuljasta živina pošto je gajena u Holandiji još polovinom 18. veka. U formiranju rase udeo je verovatno imala bantam živina, koju su iz indijskog arhipelaga prvi put doneli u Evropu holandski moreplovci. Prvobitno je gajena na feudima holandskih lordova za proizvodnju jaja jer su patuljaste "Holanđanke" odlične nosilje, bez obzira na njihovu minijaturnost.

napomena :vest je preuzeta iz lista ZOV

Atraktivne nosilje Usavršavanje leghorn živine
Beli petao – engleski tip Leghorn živina je zbog izuzetne nosivosti veoma raširena u čitavom svetu, pa je shodno tome došlo do stvaranja različitih tipova te rase. Iako se teži da se to uniformiše i od 1955. godine je uveden jedinstven standard i danas se u pojedinim delovima sveta naginje ka tipu leghorna koji je karakterističan za to područje. Američki tip Amerikanci su prvi stvorili svoj soj leghorna, a na tome rade od 1830. godine. Oni su poboljšali, pre svega, nosivost, ali i izgled, a dozvoljena je nešto veća masa živine i to za petla od 2.25 – 3 kg, a za koku od 2 – 2.75 kg. Američki soj leghorna nema previše bujnu krestu, a telo mu je najizduženije čemu doprinosi izduženi, širok rep kod koke i veliki, veoma bujan, srpast rep kod petla. Pored proste kreste, sa poželjnih pet zubaca, Amerikanci još uvek odgajaju i ređe tipove leghorna sa grašastom krestom. Boje koje su zastupljene su najčešće bela, kao i svi varijeteti jarebičastog leghorna, žuta, crna itd. Engleski tip Englezi od prispeća leghorna na Britanska ostrva 1870. godine počinju da ih ukrštaju sa minorkama, a plod toga je engleski tip leghorna koji je najmasivniji sa dozvoljenom masom petla od 3 – 3.5 kg i koke od 2,.5 – 3 kg. Engleski tip leghorna odlikuje mnogo masivnija, velika, pomalo nesrazmerna kresta, koja je kod petla uspravna, a kod ženki vidno pada na stranu. Bele ušne minđuše su mnogo veće nego kod ostalih tipova leghorna, što je uz veliku krestu plod ranijih mešanja sa minorkom kojoj je to odlika. Razlika je i u repu koji je mnogo manji kod engleskih leghorna. Petao ima srpast, ali ne tako izdužen rep, dok koka ima znatno uzaniji rep. Najčešće boje engleskih leghorna su bela i crna. Holandski tip Holandski tip leghorna je najlakši sa masom petla od 2 – 2.7 kg, a koke od 1.7 – 2.2 kg. Moglo bi se reći da je sličniji američkom tipu, s tim da rep nije tako izdužen i raskošan kao kod “Amerikanaca”. Za holandski soj karakteristično je mnogo definisanih boja, a to su: bela, jarebičasta, srebrno jarebičasta, zlatno jarebičasta, braon (tamno) jarebičasta, crveno sedlasta, plavo jarebičasta, graorasto jarebičasta, graorasto srebrno jarebičasta, srebrno drap jarebičasta, plavo jarebičasta krljuštasta, crna, plava, žuta, tigrasta (crno i plavo), graorasta, porcelan, kolumbija bela i žuta, crvena. U Belgiji se razvija plavo srebrno jarebičasta, u Nemačkoj žuto graorasta i u Holandiji izabel jarebičasta, kao nove boje				.

   napomena:vest je preuzeta iz lista ZOV

Pleni bojom

Ljubav za veliku rasu živine - Brama

Pastelna koka

Kroz dugi niz godina gajenja krupne živine, kolumbija brama, Jovan Kurbalija iz Novog Sada, uspeo je da svoj hobi učini veoma raznolikim i jedinstvenim. Ova rasa je specifična po šari koju nosi na sebi i koja se kroz odgoj usavršava. Specifičnost je u boji oko nogu i vrata u odnosu na osnovnu boju jedinke. Ranije je postojala uglavnom svetla i tamna brama. Razni varijetetie su u pitanju, na primer, bela osnovna boja sa crnim šarama, međutim Kurbalija jenapravio i crvenu bramu sa crnom ogrlicom, crvenu bramu sa belom ogrlicom i najnovija je žuta sa plavom ogrlicom i žuta sa belom ogrlicom. Sada je najinteresantnija pastelna boja, razređena boja. Svi ovi varijeteti nisu došli preko noći već kroz petnaestogodišnje iskustvo i ljubav prema ovoj specifičnoj rasi živine.
- Ranije sam držao nekih desetak rasa, ali kad sam počeo ozbiljno da radim, onda sam se opredelio samo za brame – govori Kurbalija. - Imam ih ukupno oko 150, mada ih nikada nisam brojao. Ukoliko govorimo o masi, moram da istaknem da ih onako zbog malera nikada ne merim niti tačno brojim. Svakako da znam koja im je masa, a to bi bilo za petlove oko četiri, pet kilograma, a za koke oko tri i po. Ovo je ukrasna živina, jeste da ima mesa, ali se to ne isplati klati, jer je bolje prodati pa kupiti svinjskog mesa. Prodaje se kao izgled, a ne na kilo.


Odgoj
Dobre su majke. Izuzetno su pažljive, pa se ponekad moraju dizati sa gnezda da bi nešto pojele i da bi popile vode. Snesu oko 200 jaja od januara do maja.
- Trudim se da ih ishranom usmerim da u tom periodu nose, kako bi pilići stasali na vreme – ističe Kurbalija. - Van tog perioda ne bude toliko jaja, jer menjaju perje i tada organizam usmerava više hrane na perje nego na jaja. Leže na oko 19 jaja što je i neki optimum. I pored toga što su dobre majke, trudim se da se najveći deo pilića izleže u inkubatoru, jer su kapaciteti veći. Ukupno godišnje izležem od 500 do hiljadu pilića.
Trudim se da dobijam kvalitetnije i bolje jedinke. Ono što sam stvorio ove godine, to naredne neće biti interesantno. Sa tim radom moraju da izađu još kvalitetnije i bolje brame. Nešto prodam, nešto poklonim. Jedno jaje je jedan evro, a pile košta dva i po, svaka naredna nedelja starosti je za pola evra više. A kad pile više nije pile, onda je to već odrasla jedinka koja ima svoju cenu u odnosu na izgled.


Ishrana
Kada je sezona nošenja jaja, onda ih hrani isključivo koncentratom. Nešto malo zrna popodne da imaju da čeprkaju, a preko leta mešavina zrnevlja. Koncentrat kupuje u Begeču, jer kako kaže kvalitetan je i ono što je u deklaraciji napisano to je i u proizvodu.
- Malo je skuplji, ali rezultati su vidljivi – ističe Jovan Kurbalija pogled na odgoj ove impozantne ukrasne živine. - Mnoge koncentrate sam kupovao i ne mogu da kažem da sam imao lepa iskustva. Naravno, sve mora da se nauči, pa i to gde se kupuje kvalitetna hrana.
Veliki broj živine traži i vreme i novac. Kako kaže Jovan Kurbalija, novac je tu sporedna stvar, jer ne broji, ali pomoć u odgoju je svakako dobrodošla. Ova rasa živine nije previše zahtevna, ali svakodnevna nega i nadzor su potrebni svakoj životinji, pa i živini.
- Pomaže mi sin, ali se on bavi uzgojem drugih sitnih životinja – objašnjava veliki entuzijasta. - Uradi sve što treba, ali on ima svoje ljubimce, a ja moje. Ovo je čista ljubav, koja ne pokriva ni troškove. Ranije je i bilo koristi, ali sada je toliko opala kupovna moć ljudi da ne mogu sebi da priušte ovu rasu.
Naš sagovornik otkriva da su najbolji kupci iz razvijenijih zemalja. Poput Nemačke, odakle dolaze po brame. Retke boje su naravno i skuplje.
- U svakom slučaju, ako čovek zašilji olovku i krene da računa, onda od ovog posla nema ništa, jer bez ljubavi ne treba ni počinjati – iskren je Kurbalija. - Potrebno je vremena da se afirmiše mladi odgajivač, pa tek onda da se razmišlja o pokrivanju troškova.

napomena:vest je preuzeta iz lista ZOV

Uspešno obnovljena rasa

Na severu Španije u regionu Asturija, odgajala se veoma zanimljiva rasa živine koju je karakterisalo tačkasto obojenje pera. Ta specifičnost bila je prisutna kod većine sojeva, ali je u periodu 1950 - 1960. godine zanemarena jer su je potisli hibridni tipovi živine za proizvodnju mesa, tako da je maltene i nestala. Posle 1980, u “spasavanje” rase uključio se veterinar i biolog Eugenio Rafael Markos, koji je u oblasti Asturije tragao za pravim primercima tačkaste ili tačkasto obojene asturijanske kokoši. Grla odgovarajućeg izgleda genetski je testirao, da bi bio siguran da se radi o čistoj asturia tačkastoj živini, kako bi obnova rase bila uspešna. Pronašao je jedva desetak primeraka tačkaste asturijanske kokoši, koja su zadovoljavala eksterijerne i potrebne genetske kriterijume, a sačuvali su ih entuzijasti i zaljubljenici u ovu rasu.

Prezentacija
Oko 1995. godine Markos je već imao trasiran put ka cilju, a rasa je polako revitalizovana. Posebno je značajno osnivanje društva odgajivača asturijanske tačkasto obojene kokoši sa sedištem u Hihonu. Sada imaju sedamdesetak članova, i izlegli su oko 10.000 pilića tačkastih “asturijanki”, kojih je najviše u Asturiji, ali i u drugim regionima Španije, a ima ih već i u Holandiji, Belgiji, Nemačkoj, Francuskoj i Italiji.
Evropi su prezentovane 2000. godine, na izložbi u Nirnbergu, a 2001, u Asturiji u Infiestu, bila je specijalizovana izložba samo za ovu živinu.
Može se reći da se asturijanska tačkasta živina gaji prvenstveno za proizvodnju mesa, koje je posebnog ukusa, veoma zdravo i bez masonće, jer se one obavezno odgajaju na ispustu. Nosivost im je osrednja, sa prosečno 170 jaja godišnje po koki, koja su kremčaste ljuske, mase 60 – 65 grama.

Karakteristike
Krupne su, jer zreo petao ima 4 do 4,5 kg, a koka od 2,5 do 3 kg. Forma tela im je kao u većine kombinovanih rasa sa širokim horizontalnim leđima, te dobro razvijenim mišićavim grudima i širokim stomakom. Kresta im je prosta, srednje razvijena, uspravna i sastoji se od pet do sedam zubaca. Oči su narandžaste boje, uokvirene crnkastim okvirom kod crno tačkastih i crnih (brezovih) primeraka.
Ono što je jedinstvena odlika rase kod crno tačkastog (najzastupljenijeg) varijeteta boje, po kome su i nazvane, je pegavost nogu i kljuna. Kljun je žut sa crnim mrljama, i blago je zakrivljen naniže. Noge su žute, poprskane crnim pegama, dok su nokti obavezno beli u svih sojeva obojenja.
Dozvoljene su četiri boje perja, a najzastupljenija i najatraktivnija je crno otačkana obojenost. Ima i nrandžasto braon otačkanih, čisto belih i crnih, kako ih nazivaju Španci, koje su, u stvari, brezove boje, odnosno crni sa vratom koji je poprskan belim perjem – kao kora breze. Kod tačkastog varijeteta perje je crno ili narandžasto braon, a svako pero je oivičeno belom bojom, tako da je čitava kokoš otačkana. Ovakvo obojenje je istovetno i za petlove i za koke. Kod nekih primeraka dominira bela boja, a kod nekih crna ili narandžasto braon. Bitno je da je to skladno, da su tačke pravilne i simetrične, i zastupljene na svom perju. Pilići tačkaste crne asturijanske kokoši veoma su lepi, jer su odmah crno beli, zanimljivo šarenkasti.

Poreklo
Tačkasta asturijanska kokoš pripada tzv. atlanskom tipu živine, jer vode poreklo od azijskih, a u nekoj meri i evropskih rasa kokoši, koje su u davnim vremenima na Pirinejsko poluostrvo doneli tada moćni španski pomorci.

Perje
Šareno perje ove rase koristi se za izradu veštačkih mamaca za ribolov, ali ne toliko kao posebnih rasa koje se odgajaju za tu namenu, o čemu smo nedavno pisali. Zbog izuzetno atraktivnog izgleda asturijanke su prelep ukras okućnica i veoma su interesantna izložbena živina.


napomena:vest je preuzeta iz lista ZOV

Primitivna i otporna rasa

Par belih primeraka Već nekoliko godina ljubitelji živine u Španiji uporno nastoje da zaštite i očuvaju od nestajanja mnoge njihove ugrožene autohtone stare rase kokoši. U tome imaju i dosta uspeha, pa su mnoge stare, gotovo nestale i uglavnom nepoznate španske rase revitalizovane i obnovljene. Jedna je njih je i rasa sobrarbe, svakako među najstarijima, ako ne i najstarija orginalna živina sa područja Pirineja, koja postoji još od antičkog doba. Naziv je dobila po pirinejskoj oblasti gde je ima, mada neki taj kraj Pirinejskih planina nazivaju i drugim imenom Huesca – Uesca. Sobrarbe kokoši su bile na rubu nestanka zbog meleženja sa običnom i hibridnom živinom, ali i zbog smanjenog interesovanja odgajivača. Da se 1995. godine u njihovo očuvanje nije uključila “Fondacija Pirineja” zadužena za ruralni razvoj te oblasti, danas bi sobrarbe bile gotovo sigurno još jedna nestala rasa. Traganje Za očuvanje sobrarbe živine, u ime fondacije, bio je zadužen Azon Ricardo, koji je u ovaj projekat uključio i naučnika dr Amadeu Francesha. Sa njim je zajedno obilazio pirinejska planiska sela, da bi pronašli retku čistokrvnu živinu sobrarbe, kojoj su ispitivali gensku strukturu, a potom i uspeli da formiraju prava matična jata. Uspeli su tako da na dvadesetak mesta umatiče pokoji pravi primerak sobrarbe živine. Prvo su pronašli sačuvane čiste primerke u pšeničnoj i crnoj crveno vratnoj boji, a tokom daljeg rada i još četiri boje koje su selekcijom danas uvrštene u zvanični standard sobrarbe živine. Njih dvojica su 1998. godine objavili detaljan članak o ovoj rasi u španskoj reviji “Arhiva za životinje”. Poseban pomak učinjen je 2002. godine kada je formirano udruženje odgajivača sobrarbe živine, koje deluje u tri provincije pirinejske oblasti Aragones i ima oko tridesetak članova. Popis broja čistokrvnih grla sobrarbe živine izvršen je 2005. godine. Bilo je oko 550 primeraka koji su zadovoljili kvalitetom, a smatra se da im je broj do danas udvostručen. Vlada provincije Aragon uključila se u projekat i angažovala stručnjake iz Instituta za prehrambenu tehnologiju Katalonije da budu prisutni na prvoj izložbi u Sarineni, gde su bile izložene sobrarbe kokoši. Oni su savetima davali smernice za dalji odgoj i selekciju. U centralnoj biblioteci oblasti Huesca pronađene su fotografije živine sobrarbe stare preko tridestak godina tako da će i one biti smernica za dalji rad odgajivača. Karakteristike Živina sobrarbe je seoska kokoš primitivnog, rustikalnog tipa, izuzetno otporna, prilagodljiva i ekstremnim klimatskim promenama. Veoma je laka za gajenje u prirodnoj sredini, na ispustu. Petlovi su teški 2,5 – 3 kg, a koke 2 – 2,5 kg. Nosivost im je osrednja, oko 170 jaja godišnje, koja imaju ljusku kremaste boje i masu od oko 55 grama. Ono što je posebnost rase je mala ćubica iza proste kreste, koja više nalikuje čuperku, pogotovu kod petla, dok je u koka nešto bujnija i liči na malu ćubicu. Rep nose uspravno, gotovo pod uglom od 90 stepeni. Standard je izrađen 2000. godine i priznaje šest boja kod ove rase. Crna crveno vratna: kod ženki vrat je poprskan crvenom bojom, ostalo perje je crno. Kod petla su vrat, leđa i srpna pera u sjajnoj žuto crvenoj boji, a ostalo perje crno. Plava žuto vratna: kod ženki vrat je poprskan žutom bojom, ostalo perje je crno, dok su kod petla vrat, leđa i srpna pera u sjajnoj žutoj boji, a ostalo perje crno. Pšenična: koke su u boji pšenice (slame), vrat im je nešto tamniji, i imaju malo crnila na krajevima krila i repa. Petao je tamniji metalne crveno jarebičaste boje koja podrazumeva crne grudi, stomak, i rep. Svetla: bela živina sa crnom bojom na vratu, krajevima krila i repu. Graorasta: prava graorasta boja sa malom primesom žućkastih tonova na vratu koka, a kod petlova ih ima i na leđima i srpastim perima. Bela: čisto bela živina. napomena:ova vest je preuzeta iz lista ZOV Petlovi `stvoreni` za ribolov! Od davnina ljudi koriste pera živine ili nekih ptica za pravljenje ribolovačkih veštačkih mamaca. Prvi takvi pokušaji zabeleženi su 1624. godine u Španiji, kada je korišćeno perje petlova tada nazivanih pardos. Tradicija pravljenja veštačkih mušica za ribolov od perja petlova u francuskom regionu Limuzin, a ponajviše u jednoj oblasti ovog regiona (Korez), veoma je duga. Naročito kvalitetno i pogodno perje za veštačke mušice daju petlovi odgajeni u planinskoj oblasti gornjeg Koreza. Smatra se da perju tamošnjih petlova pogodnu čvrstinu i elastičnost daju kiselo, granitno zemljište i prirodna radioaktivnost tla ovog područja. Doslovni naziv francuske rase živine od koje se pojedino pogodno perje petlova koristi za izradu veštačkih mušica je petao za ribolov (pecanje) iz Limuzina, ili pecaroški (ribolovni) petao iz Limuzina. Standardizacija rase Poreklo živine iz Limuzina nije potpuno razjašnjeno. Smatra se da potiču od španskih, andaluzijskih rasa plave kokoši, koje su, pre tri veka, doneli zidari iz Limuzina, kad su odlazili na rad u Španiju. Živina limuzin nije bila dugo standardizovana, a jedna manifestacija, koja je otpočela 1. maja 1978. godine u selu Nuvik u oblasti Koreza, na kojoj su prikazivani petlovi i prodavana njihova pera za pravljenje pecaroških mušica, postala je tradicionalna i potpomogla je standardizaciji rase. Sada je to nacionalni konkurs, koji se svake godine održava prvog maja u Nuviku, i privlači veliki broj ljubitelja mušičarskog načina ribolova, ali i ljubitelja živine limuzin, jer se na njemu izloži 200-300 najboljih petlova ove rase iz oblasti Korez. Tu se bira najlepši petao rase limuzin, prodaju se pera za izradu mušica i veštačke mušice izrađene od perja petlova. Sve to je zajedno doprinelo razvoju turizma u ovoj planinskoj oblasti Francuske. Pored toga odgajivači limuzin živine sa ovog područja ostvaruju solidne dodatne prihode od prodaje perja petlova, koje otkupljuju majstori za pravljenje veštačkih mušica. Živina iz Limuzina standardizovana je 1991. godine, zahvaljujući njenim odgajivačima, okupljenim u društvu iz Gornjeg Koreza. Priznata je zvanično kao francuska rasa živine 29. maja 1992. godine. Izbor pravih pera Perje koje se čupa sa petlova starih najmanje godinu dana, je sa raznih delova tela: sa vrata dugačko, tanko perje, sa ramena i krila okruglasto perje i sa leđa bočna, padajuća tanka pera ka repu u obliku lanceta. Cele grupe pera sa pojedinih delova tela prodaju se po ceni od dva do četiri evra, zavisno od obojenosti, kvliteta, elastičnosti, čvrstine, i sl. Veštačke mušice od ovog perja koštaju od dva evra pa naviše. Pojedini majstori koji ih prave, kombiniju pera petlova limuzin sa perjem šljuke i nekih vrsta plovki. Svako pero ima određeni oblik i boju, te se njime postiže verna imitacija pravih mušica, koje pastrmke koriste u ishrani. Pojedina pera ovih petlova se čupaju svaka tri meseca. Inače, petlovi iz Limuzina se za ovo namene koriste i do pet godina. Nisu retki ni petlovi koji dočekaju starost između osam i dvanaest godina. Sve vreme su od koristi vlasnicima, jer im se očupana pera obnavljaju izrastanjem, bez ikakvih problema po njih. U Americi takođe odgajaju jednu posebnu vrstu petlova čija pera, kada su zreli, koriste za pravljenje veštačkih ribolovačkih mušica. Tamo ih, doduše, ne čupaju, već pera uzimaju nakon klanja. Opšte karakteristike Limuzin živina nalikuje krupnijoj, nešto masivnijoj seoskoj živini, sa masom petla od 2,5 do 3 kilograma i koke od 1,8 do 2,5 kg. Kresta im je prosta, srednje velika sa 5-7 pravilnih, uspravnih zubaca. Nosivost je prosečna, a jaja su teška oko 55 grama. Ljuska im je bela ili svetlo krem boje. Posebnost ove rase je obojenost koja je sivo plava, ređe crna, sa delom perja u boji meda na vratu i ramenom delu krila, što je mnogo više izraženo u petlova. Siva boja je najpoželjnija. Pera u ovakvoj obojenosti, sa primesom medne boje, najbolja su za izradu veštačkih mušica, zbog dobre mogućnosti za imitaciju boja pravog insekta. Međutim, parenjem sivih jedinki međusobno, uvek se dobija i jedan broj grla crne obojenosti, te se i ona smatraju standardnom bojom za rasu živine limuzin. Dobije se i poneko grlo u beličastoj boji, koje se eventualno koristi u priplodu, jer nije prihvatljivo za pravljenje mušica. Nijanse sive obojenosti kod limuzin živine idu od veoma svelte sive boje, plavo sive, pepelno sive, sive sa rđom, pa do srebrnkasto sive boje perja. Limuzini su veoma otporna živina, naviknuta na planinsku klimu Koreza. Odlično se snalaze u prirodnim uslovima, pa se uglavnom i odgajaju na ispustu. Uspela obnova nestale rase Poslednjih godina među evropskim odgajivačima rasne živine uočljivo je nastojanje da se očuvaju ili obnove stare, gotovo zaboravljene ili nestale lokalne rase. U jedan takav poduhvat, pre petnaestak godina, praktično se, u početku potpuno sam, upustio belgijski odgajivač Jacobus Cypers, kada je došao do podataka o jednoj nestaloj, staroj lokalnoj rasi belgijske živine. Reč je o živini iz gradićaAarschots, po kome je živina i nazvana. Njen nastanak vezuje se za donošenje krupnih azijskih rasa kokoši (oko 1850. godine), koje su tu dospele preko obližnjih velikih pomorskih luka, pa ih je lokalno stanovništvo ukrštalo sa svojim rasama. Nastanak rase Prvi zapisi o toj živini nađeni su u knjizi o belgijskim rasama iz 1901. godine, autora Willem Branda. Bilo je vidljivo da arčot živina ni tada nije bila jasno standardizovana. Cypersu je, međutim, bilo jasno da je rasa arčot bila veoma bliska sa graorastom belgijskom mešelner živinom, s tim da je perje na vratu i sedlu samo u petla bilo protkano zlatnom bojom kakva je u krupnih, robusnih belgijskih boraca. Sačuvani su i podaci iz 1909. godine da je na gozbi povodom osvećenja belgijskog koledža Svetog Josifa, kao izuzetan specijalitet, služeno meso arčot živine. U projektu obnove rase postavljeni su zahtevi kako bi, uslovno rečeno, nova arčot živina trebalo da izgleda. Težnja je bila da se dobije identična forma izumrle belgijske rase. Pridodata je i još jedna poželjna odlika, a to je da ljuska jajeta bude u tamno braon rđavoj boji, što nije bila odlika stare, orginalne arčot živine. U ukrštanjima su, osim mešelnera, koji su bili polazna osnova, korišćeni i belgijski borci. Pre svega zbog krupnoće, a i da bi graorastoj boji mešelnera pridodali zlatnu boju na vratu koka. Kod petla ona je zastupljenija i proteže se i preko sedla. Ubacivanje francuskih maransa, u nekoj meri, bilo je neophodno da bi oni preneli “gene” na arčot živinu, koji diktiraju da ljuska jajeta bude braonkasto obojena. Gotovo se u svemu uspelo, međutim zdravstveno stanje i starost zaustavili su Jacobusa Cypresa. Ipak, nekoliko belgijskih odgajivača prihvatilo je njegov pionirski rad. Pomoć pri selekciji i stručnim savetima pružio im je belgijski sudija za rasnu živinu Karel Belmans. Nažalost, bezmalo da je sve propalo kada su 1998. godine poplave ugrozile i uništile gotovo sva jata i zapat arčot živine. Ipak, zahvaljujući šemama ukrštanja koje je primenio Cypres, farmeri su već 1999. godine krenuli sa proizvodnjom arčot živine. Dobri rezultati omogućili su da ona bude prezentovana na nacionalnoj izložbi živine Belgije, održanoj u Leuvenu 2000. godine. Nakon četiri godine, arčot živina priznata je u okviru belgijskog saveza kao njihova stara nestala a sada uspešno obnovljena rasa. Arčot živina je tipična kombinovana rasa, veoma dobrih proizvodnih svojstava. Pored solidne nosivosti jaja (atraktivne, tamno braon ljuske), ova rasa daje i meso izuzetnog kvaliteta. Odrasli petao ima masu od 3 do 4 kilograma, a koka od 2,5 do 3 kg. Kresta im je prosta, srednje razvijena, uspravna, sa pet-šest pravilnih zubaca. Ušne minđuše i lice su crveno obojeni, dok su oči živahne, narandžaste boje. Grudi su im duboke i široke, telo je nošeno gotovo hrizontalno, uz blagu nagnutost ka repu, koji je srednje razvijen i nošen pod uglom od oko 60 stepeni. Odgajaju se samo u jednoj boji, a to je graorasta, protkana zlatno narandžastom. Kod koka zlatna boja se javlja u manjoj meri samo na vratu, dok kod petlova ima mnogo više prelepe zlatno narandžaste boje, koja se proteže od vrata, preko sedla sve do korena repnih velikih pera.

         napomena:ova vest je preuzeta iz lista ZOV

         

Nosilje obojenih jaja

Jata krem legbara

Nastanak legbar živine veoma je zanimljiv i donekle slučajan. Za to je zaslužan britanski naučnik i botaničar Clarence Elliott. On 1920. godine odlazi u Južnu Ameriku, u oblast Patagonije, da bi proučavao tamošnje, evropljanima nepoznate biljke, i doneo njihovo semenje, lukovice i sadnice u svoju zemlju. Na tom terenu je uočio i drevnu rasu živine – araukanu, koju je odgajalo lokalno stanovništvo, najčešće indijanskog porekla. Rasa mu se učinila utoliko čudnijom što je nosila jaja sa plavičastom ljuskom. Kada je ekspedicija krenula nazad 1927. godine, brodski prtljag činile su i tri koke i jedan petao araukane, koje je Eliot poneo u Englesku.
Međutim, olujno nevreme sa burom na moru, petao nije preživeo, pa su tako u Gločester prispele samo tri koke araukane. Eliot ih je ustupio profesorima sa Kembridž univerziteta R. C. Punnettu i Michalu Peasseu, koji su vršili genetska istraživanja sa živinom, trudeći se da mešanjem određenih rasa dobiju produktivnu živinu, kod koje se po boji razlikuju muške od ženskih jedinki, već kao jednodnevni pilići.

Nastanak rase
Pored mnogih ukrštanja koje su primenjivali, u jednom od njih oni su dobili jednu liniju živine dobre nosivosti i krupnoće, gde je boja polno vezana, mešanjem zlatno jarebičastih ili srebrno jarebičastih leghorna sa plimutrokom. Nazvali su je po početnim slovima iz imena rase leghorn, a drugi deo imena su otrgli iz prvobitnog naziva za graorastu živinu “barred rocks” iz koje je nastao plimutrok, pa je nova živina dobila naziv legbar. Iz prvih ukrštanja oni su dobili zlatni i srebrni soj legbara, čije koke su nosile jaja bele ili krem bele ljuske, a željeni polni dimorfizam jednodnevnih pilića bio je izražen.
U neznatnoj meri ukrštanja zlatno jarebičastog leghorna sa plimutrocima počeli su da ubacuju i tri koke araukane. Rezultat toga je najzanimljiviji soj legbara krem boje, koji je nasledio gene araukane, te su koke nosile jaja svetlo plave, zelenkaste ili maslinaste ljuske, a odlikovala ih je i mala ćuba na glavi. Boja petlova je svetlija, krem bledo graorasta sa malo crvenih tonova na vratu i krilima, dok su koke neka varijanta svelte jarebičaste boje sa braon narandžastim grudima.

Karakteristike
Jednodnevni pilići krem legbara razlikuju se odmah po polovima, jer su ženkice tamnije, imaju jasne pruge po čitavim leđima, dok su petlići svetliji, nejasnih pruga uz obaveznu pokoju žutu tačku na glavi. Kada poodrastu i operjavaju, razlika je još uočljivija, jer petlići imaju kremkasto graorastu boju sa sasvim malo početne crvenkaste na vratu i krilima, dok koke na grudima dobijaju brao narandžasto perje, a na leđima imaju obeležje jarebičaste živine. Smatra se da je u ovom slučaju 1939. godina tipična. To je vreme kada je zanimljiva engleska rasa živine legbar bila usavršena, a prvi put su prikazane na izložbi u Londonu 1947. godine. Zvanični standard za njih je od strane kluba živinara Velike Britanije usvojen 1958. godine.
Legbar, pogotovo krem soj ove rase, poslednjih desetak godina doživljava procvat zbog ogromne potražnje za njihovim jajima vrhunskog ukusa i kvaliteta, zanimljive plavičaste ljuske. Takva jaja se uglavnom mogu naći u luksuznim londonskim marketima za prodaju hrane. Zbog toga je iz krem legbara selekcionisan i jedan hibridni soj nosilja, koji je od njih nasledio da daju jaja sa svetlo plavom ljuskom, a to je legbar gotswold hybrid.
Soj krem legbara je vrlo lep, kako zbog boje perja, tako i zbog male ćubice nasleđene od araukane, te mesnate, poveće, proste kreste i belih podušnjaka, koji su nasleđeni od leghorna. Veoma su živahna rasa, dosta oprezna, prilagođena za ispust.
Telo im je klinasto, jer se od širokih ramena sužava ka repu, koji nose pod uglom od 45 stepeni. Meso im je veoma ukusno, satkano od mišićnih vlakana, a koža im je žute boje. Krem soj nosi jaja plave ljuske, dok zlatni i srebrni legbari daju jaja beličaste ljuske sa prosečnom godišnjom nosivošću od 175 do 180 jaja, čija masa varira od 50 do 65 grama. Masa petla legbara kreće se od 2,75 do 3,5 kg, a koke od 2 do 2,75 kilograma.

napomena:ova vest je preuzeta iz lista ZOV

Na pretek i jaja, i mesa

Amrok petlovi na snegu

Sam začetak rase amrok vezan je za Ameriku i drugu polovinu devetnaestog veka, kada se intenzivno radilo na ukrštanju više rasa. Cilj je bio dobijanje kombinovane graoraste živine, koja bi, pre svega, bila veoma otporna i čvrsta.
Amrok živina je veoma pogodna za seoska domaćinstva, jer i na ispustu dobro podnosi mraz do – 10° C. Odlično sama nalazi hranu, pa joj je dovoljno i 100 grama dnevno zrnaste iIi koncetrovane hrane, ako su puštene, što deluje sasvim štedljivo i prihvatljivo, s obzirom na njihovu krupnoću. Rentabilnost ove živine za kombinovanu proizvodnju mesa i jaja, ako se drže na ispustu, na zavidnom je nivou.

Stvaranje rase
Rase koje su korišćene u ukrštanjima bile su dominikaner, crna kokinkina i java živina. Kao plod ukrštanja i selekcije dibijena je graorasta kokoš nazvana “barred rocks”, što doslovno znači stara (jaka) stena, asocirajući na veliku otpornost i čvrstinu nove rase.
Usmerenom selekcijom od ovako dobijenih “graoranki”, Amerikanci su vremenom razvili rasu plimutrok, a nešto krupniji, robusniji soj kreirali su u Nemačkoj, sredinom dvadesetog veka, iz čega je proistekla rasa amrok.
Amrok živina standardizovana je i priznata 1958. godine. Patuljasti soj amroka priznat je i odgojen u Nemačkoj 1982. godine.

Opšte karakteristike
Glavne odlike amroka su samo graorasta obojenost, velika otpornost i odlična proizvodna svojstva, kako mesa, tako i jaja. Ova živina godišnje snese 200 do 220 jaja, svetlo braonkaste ljuske, teških od 53 – 60 grama. Odlično se snalaze na ispustu i tada ih ne bi trebalo mnogo hraniti, jer postanu neaktivne - lenje u potrazi za hranom.
Još jedna povoljnost za odgajivače krasi amrok živinu, a to je da se i jednodnevni pilići razlikuju po polovima, pošto su noge u ženskih pilića tamnije, a mužjaci imaju izraženiju, veću svetlu fleku na čelu. Odrasle jedinke amroka, iako sve graoraste, razlikuju se po graorastom dezenu zavisno od pola, a to je uslovljeno nasleđem boje vezanim za pol. Petlovi su obavezno svetliji i sitnijeg, graorastog dezena, dok su koke tamnije, sa većim naizmeničnim grao-belim crtama na perju.
Amrok živina je skladne građe, tipične za većinu kombinovanih rasa kokoši. Kresta im je prosta, normalno razvijena, a ušne minđuše su čisto crvene. Noge im moraju biti jasno žute boje. Težina petla amroka je 3 – 3,6 kg, mada ima primeraka koji dostignu i do 4,5 kg. Koke su 2,5 – 3 kg, dok najkrupnije dostignu i 3,5 kilograma.

napomena:ova vest je preuzeta iz lista ZOV

Perje sa hiljadu cvetova

Patuljasta živina sa bogato operjanim nogama veoma je stara, odgajana je gotovo u čitavoj Evropi, bez da se jasno definiše kao rasa. Prvi zapisi o njoj datiraju još iz antičkog doba, međutim ono što je sigurno jeste da razvoj rase otpočinje u sedamnaestom veku, kada su u Evropu dospele patuljaste koke bogato operjanih nogu iz Kine i Burme. Detaljan opis gaćastih patuljaka dao je u svojoj knjizi Ornithologia 1600. godine Aldrovandi, pa zatim J. M. Bechstein 1763. godine, koji ih prikazuje kao postojeću vrstu kokoši u Nemačkoj, a posedovao ih je i sam. PREZENTACIJA Najstariji izgled ove rase raspoznaje se na dva sačuvana platna holandskih slikara iz 1639. godine, što dokazuje da su gajene u tom periodu i u Holandiji. Sigurno je da je u periodu sedamnaestog i osamnaestog veka patuljasta gaćasta živina, pored pomenutih zemalja, odgajana i u mnogim drugim, među kojima su Belgija, Engleska, Rusija, itd. Zabeleženo je njihovo prezentovanje na više izložbi - 1883. godine u Londonu, 1886. godine u Diseldorfu bilo je izloženo tri para gaćastih patuljaka, 1883. godine u Lajpcigu osam pari, a na specijalozovanoj izložbi patuljaste živine 1896. godine u Nemačkoj bilo je prikazano 74 komada gaćana u porcelan, crno tačkastoj i beloj boji. Pošto su tada najviše odgajani u porcelan boji (taj trend zadržan je do današnjih dana), uobičajen naziv za ovu rasu živine bio je mille fleurs na francuskom, a svi su ga prihvatili, što znači hiljadu cvetova, asocirajući na šarolikost perja. Karakteristike Gaćasta patuljasta kokoš ima okruglastu formu, trup joj je kratak, grudi pune, trbuh širok, a lepezast rep nose visoko. Kresta im je prosta, srednje velika, intenzivno crvena kao i ušne minđuše. Postoji i tip sa bradom, doduše ređi, koga ne treba mešati sa belgjiskim bradatim uklerima, koji su inače niže forme. Jedna od rasa koja je korišćena za njihovo dobijanje su upravo stari patuljasti gaćani. Glavna odlika, a ujedno i ukras rase su bogato operjane noge srednje dužine, sa soknicama na butkama, koje se spuštaju ka tlu i prividno daju niži stav živini. Masa petla je od 750 do 850 grama, a koke od 625 do 650 g. Prstenuju se alkama prečnika 16 i 15 mm. Broj varijeteta boja kod patuljastih gaćana je veliki, preko dvadesetak priznatih boja, s tim da se stalno razvijaju i nove boje. Po obojenosti perja podeljeni su u četiri grupe sa nekoliko varijeteta boja u svakoj. Porcelan: zlatni, citron (limun, priznat 1984.g.), srebrni (1990.g.) i izabel porcelan obojenost (2001.g.). Prugasti: graorasti, zlatno, srebrno, plavo (2002.g.) i oranž (2006.g.), jarebičasti, crni srebrno i crveno vratni, crveno sedlasti (2005.g.), kolumbija beli i žuti. Tačkasti (tufnasti) - u nekoj boji sa belim tačkama (tufnama): crni, žuti (1962.g.), crveni (1990.g.), i perl grau tačkasti. Jednobojni: crni, beli, plavi, žuti, crveni i perl grau (2008.g.). U novije vreme patuljasta gaćasta živina veoma je popularna u Evropi, razvili su se mnogi novi, prelepi varijeteti boja, s tim da su i dalje najbrojnije gaćanke porcelan obojenosti. Mogu se videti relativno često i na našim izložbama sitnih životinja.

   

napomena ova vest je preuzeta iz lista ZOV